BiH Pravo 2014.-2020.

Bosanskohercegovački pravni portal

Sudske odluke u BiH
#1116
Suprotno mišljenje sudije Lattanzi u Presudi u postupku protiv Vojislava Šešelja

Pretresno veće III MeĎunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) danas je oslobodilo krivice Vojislava Šešelja, srpskog političara, predsednika Srpske radikalne stranke i poslanika Narodne skupštine Republike Srbije. Vojislav Šešelj se teretio po 9 tačaka, od kojih po 3 za zločine protiv čovečnosti (progon, deportacija i nečovečna dela ili prisilno premeštanje) i po 6 za ratne zločine (ubistvo, mučenje i okrutno postupanje, bezobzirno razaranje, uništavanje ili nanošenje štete ustanovama posvećenim religiji ili obrazovanju, pljačkanje javne ili privatne imovine). Teretio se da je direktno počinio, podsticao, pomagao i podrţavao zločine koje su počinile srpske snage u periodu od avgusta 1991. do septembra 1993, ili da je sudelovao u njihovom počinjenju svojim učešćem u udruţenom zločinačkom poduhvatu.

Sudija Lattanzi se nije složila s većinom zaključaka većine članova Veća.

Sudija Lattanzi napominje da većina članova Veća nije uzela u obzir klimu zastrašivanja kojoj je Vojislav Šešelj izlagao svedoke. Sudija Lattanzi takoĎe zaključuje da, suprotno obavezi Pretresnog veća da pruţi obrazloţenu presudu, kako radi optuţenog, tako i radi Tuţilaštva, većina članova Veća nije pruţila dovoljno obrazloţenja, ili nikakvo obrazloţenje, kojima bi potkrepilo svoje zaključke. Sudija Lattanzi je takoĎe zaključila da se većina članova veća oslanja na razloge koji nisu relevantni da bi se isključila odgovornost Vojislava Šešelja čime je presuda prepuna razmatranja koja se odnose pre na ius ad bellum i na ustavno pravo bivše Jugoslavije nego na ius in bello.

Na osnovu predočenih dokaza sudija Lattanzi je uverena da je u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini izvršen rasprostranjen i sistematski napad, kao i da su u tom kontekstu počinjeni zločini protiv čovečnosti, izmeĎu ostalog i u Vojvodini (Srbija).

Sudija Lattanzi takoĎe je zaključila da je Veće usvojilo brojne dokaze koji utvrĎuju postojanje udruţenog zločinačkog poduhvata koji je imao za cilj da primora nesrbe da napuste delove bivše Jugoslavije činjenjem zločina. Slično tome, sudija Lattanzi je zaključila da su ispunjeni svi uslovi da se Vojislavu Šešelju izrekne osuĎujuća presuda za fizičko počinjenje krivičnog dela progona putem direktnog i javnog omalovaţavanja nesrpskih civila u govoru odrţanom u Hrtkovcima 6. maja 1992.

Sudija Lattanzi takoĎe smatra da postoje dovoljni dokazi potrebni za zaključak da je Vojislav Šešelj podsticao zločine koji mu se optuţnicom stavljaju na teret (sa izuzetkom pljačke) putem svojih huškačkih govora. Sudija Lattanzi takoĎe zaključuje da nijedan razuman presuditelj o činjenicama nije mogao da odbaci odgovornost Vojislava Šešelja za pomaganje i podrţavanje pruţanjem materijalne i moralne podrške svojim dobrovoljcima kao i svojim značajnim doprinosom zločinima koji su ti dobrovoljci počinili.

Takođe, sudija Lattanzi napominje da većina članova Veća nije uzela u obzir da li je stanje svesti Vojislava Šešelja (ili mens rea) moguće utvrditi. Sudija Lattanzi je zaključila da je bilo dovoljno neposrednih i posrednih dokaza koje je Veće usvojilo na osnovu kojih se moţe utvrditi potrebna mens rea Vojislava Šešelja tokom čitavog relevantnog perioda.

Na kraju, sudija Lattanzi ističe da je činjenica da su dobrovoljci Vojislava Šešelja bili zvanično pod formalnom komandom oruţanih snaga je irelevantan zaključak kada se analiziraju odreĎeni vidovi odgovornosti, poput podsticanja i pomaganja i podrţavanja. Suprotno tome, sudija Lattanzi napominje da uključivanje dobrovoljaca u zvanične oruţane snage predstavlja dodatni element koji dokazuje postojanje dogovora i saradnje meĎu učesnicima udruţenog zločinačkog poduhvata s namerom da se ostvari njihov zločinački cilj etničkog čišćenja.





Saţ etak Delimično s up rotnog m iš ljenja sudije Lattanzi

U nastavku je sažetak Delimično suprotnog mišljenja sudije Lattanzi.

Ja se, iz više razloga, ne slaţem sa najvećim brojem zaključaka koje je usvojila većina članova Veća.

Pre svega, konstatujem da većina članova Veća nije uzela u obzir atmosferu zastrašivanja kojoj je Vojislav Šešelj izloţio svedoke svojim ponašanjem u sudnici, dok su van sudnice isto to činili njegovi saradnici, zbog čega su protiv njega voĎeni i postupci za nepoštovanje suda. Prilikom analize dokaza taj faktor je ipak morao da bude uzet u obzir, i to posebno u slučaju nekoliko svedoka koji su delimično ili u potpunosti povukli svoje prethodne izjave tokom svedočenja pred Pretresnim većem. Te izjave, u kojima se Vojislavu Šešelju pripisuje odreĎena odgovornost, često se meĎusobno potkrepljuju, ali većina članova Veća to nije uzela u obzir.

Zatim konstatujem i da većina zaključaka većine članova Veća nije dovoljno obrazloţena, ili čak uopšte nije obrazloţena, te da time nije ispunjena obaveza svakog pretresnog veća da donese presudu koja je obrazloţena kako radi optuţenog, tako i radi tuţilaštva. Taj princip podrazumeva da se navedu činjenični i pravni razlozi na koje se dato pretresno veće oslanja.

Na primer, konstatujem da većina članova Veća, bez ikakvog objašnjenja, istovremeno upućuje na pismene izjave svedoka i na njihovo svedočenje, iako su ti različiti dokazi često meĎusobno protivrečni. TakoĎe napominjem da većina članova Veća u svom obrazloţenju ne uzima u obzir sveukupne dokaze tuţilaštva, već se svesno koncentriše na malobrojne dokaze odbrane u spisu predmeta. To većinu članova Veća, na primer, navodi na zaključak da je prislino premeštanje nesrpskog stanovništva iz odreĎenih sela, organizovano u vidu transporta autobusima, predstavljalo operaciju "humanitarne pomoći", što u svetlu dokaza koji su uvršteni u spis nije razuman zaključak.

Štaviše, većina članova Veća vrlo retko pominje merodavno pravo, drţi se rasuĎivanja koje je često u suprotnosti sa tim pravom, i pri tome dodaje svom rasuĎivanju kriterijume koje sudska praksa MeĎunarodnog suda ne predviĎa.

Napominjem, isto tako, da se većina članova Veća oslanja na razloge koji nisu relevantni da bi isključila odgovornost Vojislava Šešelja. Tako, na primer, većina članova Veća koristi jedan element koji je relevantan za rekonstrukciju opšteg istorijskog konteksta,

kao što je ratna situacija u bivšoj Jugoslaviji, čiji je jedini uzrok, po mišljenju većine članova Veća, bilo nezakonito otcepljenje, kao element koji je relevantan za njihove konstatacije u vezi sa zločinima počinjenim na terenu ili krivičnom odgovornošću. Još jedan primer: rat, koji većina članova Veća, kako se čini, smatra legitimnim jer je imao za cilj zaštitu srpskih interesa, ili činjenica da se nesrpsko stanovništvo naoruţavalo, tretiraju se kao relevantni elementi na osnovu kojih se moţe isključiti da je u Hrvatskoj i BiH izvršen rasprostranjen i sistematski napad, ili smatrati da razaranje sela i verskih objekata ne predstavlja zločine. I poslednji primer: većina članova Veća smatra da to što regrutovanje i rasporeĎivanje dobrovoljaca nije samo po sebi protivzakonito predstavlja relevantan element, i na osnovu toga odbacuje odgovornost Vojislava Šešelja za pomaganje i podrţavanje, ne uzimajući pritom u obzir merodavnu sudsku praksu koja se odnosi na to pitanje. Svi ti razlozi, od kojih presuda doneta većinom glasova vrvi, odnose se pre na ius ad bellum i na ustavno pravo bivše Jugoslavije nego na ius in bello, koje je jedino merodavno pred ovim MeĎunarodnim sudom.

Nadleţnost MeĎunarodnog suda morala bi zaista da bude ograničena na to da se utvrdi da li su počinjeni ratni zločini ili zločini protiv čovečnosti, a zatim i da se ispita da li su ti zločini mogli da povlače odgovornost optuţenog.

Ja sam osim toga uverena da u spisu predmeta imamo sve dokaze koji su potrebni da bi se van razumne sumnje zaključilo da je u Hrvatskoj i BiH izvršen rasprostranjen ili sistematski napad, kao i da su u tom kontekstu počinjeni zločini protiv čovečnosti, izmeĎu ostalog i u Vojvodini (odnosno Srbiji).

Isto tako, usvojili smo brojne dokaze koji utvrĎuju postojanje zajedničkog zločinačkog poduhvata u kome su učestvovali Vojislav Šešelj i drugi pripadnici srpskih snaga navedeni u tački 8 a) Optuţnice. Kao što tuţilaštvo jasno navodi – a suprotno tvrdnjama većine članova Veća – svrha tog poduhvata bila je da se nesrpsko stanovništvo činjenjem zločina prisili da napusti odreĎeni deo teritorije bivše Jugoslavije.

Po mom mišljenju, takoĎe su ispunjeni svi uslovi da se Vojislavu Šešelju izrekne osuĎujuća presuda za fizičko počinjenje krivičnog dela progona putem direktnog i javnog omalovaţavanja nesrpskih civila u govoru odrţanom u Hrtkovcima 6. maja 1992. godine.

TakoĎe imamo sve dokaze koji su potrebni za zaključak da je on podsticao zločine koji se navode u Optuţnici (sa izuzetkom pljačke) putem svih svojih huškačkih govora u kojima je jasno i direktno pozivao na deportaciju i prisilno premeštanje nesrpskog stanovništva, kao i govora u kojima je omalovaţavao i dehumanizovao Hrvate, uporeĎujući ih sa "primatima" i "vampirima" i nazivajući ih kukavicama. Isto vaţi i za Muslimane, koje je nazivao "balijama" ili "poganima", što je izraz koji je sam Šešelj preveo kao "izmet". Ja zaista smatram da je takvim rečima, kao i time što je stalno pominjao "genocid" koji su Hrvati počinili tokom Drugog svetskog rata i podsećao na izreku "oko za oko, zub za zub", kao i na činjenicu da je "osveta slepa", Vojislav Šešelj prihvatio rizik da budu počinjena ubistva, mučenje i okrutno postupanje i razaranje da bi se ostvario zajednički zločinački cilj koji je on delio sa ostalim liderima iz bivše Jugoslavije, učesnicima u UZP-u koji je imao za cilj da se nesrbi putem zločina prisile da napuste teritorije na koje su srpske snage polagale pravo.

Isto tako, po mom mišljenju, nijedan razuman presuditelj o činjenicama nije mogao da odbaci odgovornost Vojislava Šešelja za pomaganje i podrţavanje. U stvari su ispunjeni svi uslovi koje zahteva sudska praksa da bi se utvrdilo da je on, s jedne strane, svojim delima pruţao materijalnu i moralnu podršku svojim dobrovoljcima, zvanim "šešeljevci", kao i da je, sa druge strane, značajno doprineo zločinima koje su ti dobrovoljci počinili. Ta pomoć obuhvatala je ne samo pozivanje na regrutaciju, već isto tako i organizovanje regrutacije, za koju su korišćene sve strukture Srpskog četničkog pokreta (SČP) i Srpske radikalne stranke

(SRS), dve organizacije kojima je Šešelj upravljao čvrstom rukom. Osim toga, pre odlaska na front ti dobrovoljci bili su podvrgnuti prethodnoj indoktrinaciji putem Šešeljeve nasilne retorike, kojom ih je on, umesto da ih podseti na obavezu da poštuju pravila Haške i Ţenevske konvencije, upravo podsticao na nasilna dela protiv nesrpskog stanovništva, pozivajući se na vitešku tradiciju četnika, koja nije poznata po obuzdavanju ratnog nasilja. Najčešće je baš Vojislav Šešelj odlučivao u koja će mesta biti rasporeĎeni šešeljevci koji su upućivani na teren. Ti dobrovoljci su, uostalom, vrlo dobro znali šta je njihov zadatak: da učestvuju u operacijama etničkog čišćenja koje su sprovodile srpske snage, prisilno premeštajući nesrbe sa teritorija na koje su Srbi polagali pravo. Uostalom, na osnovu dokaza koji su uvršteni u spis stiče se utisak da su brojni Šešeljevi obilasci terena i govori koje je drţao prilikom tih obilazaka podizali moral pomenutih dobrovoljaca i podsticali ih da izvrše taj zadatak. Dokazi takoĎe pokazuju da su Vojislav Šešelj, njegov četnički pokret i njegova stranka pruţali tim dobrovoljcima i njihovim porodicama finansijsku, zdravstvenu i psihološku pomoć i podršku tokom čitavog njihovog vojnog angaţmana, pa čak i kasnije, što je za te ljude predstavljalo dodatni motiv da se jave u dobrovoljce – pored ekstremističke nacionalističke ideologije koju su delili sa čovekom koga su smatrali za "Boga" ili svog "vrhovnog komandanta" – a ovde je reč o navodima iz dokaznih materijala.

Nema potrebe da dalje razvijam ovaj argument koji se odnosi na fizička dela (odnosno actus reus) kojima je Vojislav Šešelj pomogao počinjenje zločina koje su srpske snage izvršile na terenu, kao i na dokaze koji van svake razumne sumnje dokazuju postojanje takvih dela pomaganja. Uostalom, kad je u pitanju traţeno stanje svesti (odnosno mens rea) Vojislava Šešelja u trenutku počinjenja tih dela, takoĎe smo prihvatili veliki broj posrednih i neposrednih dokaza koji, po mom mišljenju, omogućavaju da se utvrdi da mens rea postoji. MeĎutim, većina članova Veća nije ih čak ni uzela u obzir, iako nijedan razuman presuditelj o činjenicama nije mogao tako da postupi.

Dozvoliću sebi da ukaţem samo na još jedan aspekt nerazumnog pristupa većine članova Veća, a u vezi sa navodima tuţilaštva koji se odnose na odgovornost Vojislava Šešelja za saučesništvo sa njegovim dobrovoljcima: za većinu članova Veća, činjenica da su ti dobrovoljci stavljani pod formalnu komandu zvaničnih oruţanih snaga predstavlja element koji dopušta da se odgovornost Vojislava Šešelja isključi. MeĎutim, taj razlog nije relevantan za analizu vidova odgovornosti za podsticanje i pomaganje ili podrţavanje. Naprotiv, kad je reč o odgovornosti Vojislava Šešelja putem učešća u UZP-u, u kome je bio on bio učesnik zajedno sa srpskim snagama i njihovim voĎama, uključivanje dobrovoljaca u zvanične oruţane snage predstavlja dodatni element koji dokazuje postojanje dogovora i saradnje meĎu učesnicima u UZP-u, a sa namerom da se ostvari njihov zločinački cilj, etničko čišćenje.

Pod izgovorom da je Tuţilaštvo loše obavilo svoj posao – a uvek se moţe bolje, pa je tako i Pretresno veće moglo bolje da radi od samog početka ovog predmeta, uprkos teškoćama sa kojima se tokom suĎenja suočavalo – većina članova Veća zanemaruje sva pravila meĎunarodnog humanitarnog prava koja su postojala pre osnivanja ovog MeĎunarodnog suda, kao i sva pravila merodavnog prava koja su formulisana tokom njegovog rada, da bi u svojoj presudi oslobodilo Vojislava Šešelja.

Dok sam čitala presudu većine članova Veća, imala sam utisak da sam se vratila mnogo vekova unazad, u davno vreme istorije čovečanstva, kada su Rimljani, da bi opravdali svoja krvava osvajanja i ubistva svojih političkih neprijatelja u graĎanskim ratovima, govorili: "silent enim leges inter arma".1

***
1 "U ratu zakoni ćute" (Ciceron, Oratio pro Milone (Govor u odbranu Milona), 52. p.n.e.).


izvor: http://epravo.ba
Imenovanje za sekretara SO

Sve zavisi od vašeg trenutnog poslodavca. K[…]

Şık v. Turkey

Şık v. Turkey (No. 2) (br. 36493/17), 24.11.20[…]

Bardali vs Switzerland

Bardali v. Switzerland (br. 31623/17), 24.11.2020.[…]

RAZVOD BRAKA u BiH

Nema načina da dođe do neke prevare. Šta se[…]

BiH Pravo - mi znamo odgovor na Vaša pravna pitanja