Teret dokazivanja uzrocne veze izmedu alkoholisanosti i stete nastale u saobracajnoj nezgodi
Posted: Fri Jul 05, 2019 7:13 am
TERET DOKAZIVANjA UZROČNE VEZE IZMEĐU ALKOHOLISANOSTI I ŠTETE NASTALE U SAOBRAĆAJNOJ NEZGODI
Zakon o osiguranju imovine i lica
član 70 stav 3
Ukoliko vozač štetu prouzrokuje upravljajući motornim vozilom pod dejstvom alkohola, a ne dokaže nepostojanje uzročne veze između alkoholisanosti i nastale štete, organizacija za osiguranje koja je naknadila štetu oštećenom licu, a nije bila u obavezi da to učini, ima pravo na regres prema licu odgovornom za štetu za isplaćeni iznos naknade, kamatu i troškove.
Obrazloženje:
"ZOIL, članom 70. stav 3, propisuje da organizacija za osiguranje, koja je naknadila štetu oštećenom licu, a nije bila u obavezi da to učini ili po zakonu ili po Ugovoru o osiguranju od autoodgovornosti, ima pravo na regres prema licu odgovornom za štetu za isplaćeni iznos naknade, kamatu i troškove.
ZORSR preuzet na osnovu odredbe člana 12. Ustavnog zakona za provođenje Ustava Republike Srpske ("Sl. glasnik RS", broj 21/92), a koji je bio na snazi u vrijeme nastanka štetnog događaja, u članu 164. stav 1. propisuje: "vozač ne smije da upravlja vozilom u saobraćaju na putevima j počne da upravlja vozilom, ako je pod dejstvom alkohola". U stavu 2. ovog člana propisano je: "smatraće se da je pod dejstvom alkohola lice za koje se analizom krvi ili krvi i urina ih drugom metodom mjerenja, utvrdi da sadržina alkohola u krvi iznosi više od 0,5 g/kg".
Iz ove odredbe proizlazi da je vozač u alkoholisanom stanju iznad 0.5 promila nesposoban da bezbjedno upravlja motornim vozilom: zato mu je zabranjeno da pod dejstvom alkohola počne da upravlja motornim vozilom. Time je ustanovljena zakonska pretpostavka da lice pod uticajem alkohola, iznad zakonom dozvoljenog minimuma, nije sposobno da bezbjedno upravlja motornim vozilom i da je zakonska pretpostavka odgovornost vozača za štetu prouzrokovanu upravljanjem motornim vozilom pod dejstvom alkohola.
U konkretnom slučaju je laboratorijskom analizom krvi utvrđeno da je tuženi imao "koncentraciju apsolutnog alkohola" od 0,54 promila. Okolnost, da je ljekar vještak V. dr B. dala slično mišljenje da se ocjena stepena alkoholisanosti ne može dati jer "nije dostavljen uzorak urina" i jer je, u međuvremenu, "ispitanik primio infuzionu otopinu", ne utiče na utvrđeni procenat alkoholisanosti.
(...)
Osnovna dilema sastoji se u pitanju da li činjenica da je vozilom u trenutku saobraćajne nezgode upravljalo lice kod koga je utvrđen veći promil alkoholisanosti od dozvoljenog u svakom slučaju isključuje pokriće iz osnova osiguranja ili isključenje nastupa samo ako se dokaže da je šteta nastupila iz uzroka koji nisu u vezi sa alkoholisanošću.
Upravljanje motornim vozilom pod dejstvom alkohola iznad zakonom propisanog minimuma je ustanovljeno radi bezbjednosti učesnika u saobraćaju, kao i radi bezbjednosti trećih lica koja zbog toga mogu pretrpjeti štetu.
Na osnovu izloženog, a imajući u vidu navedene zakonske propise i opšte uslove osiguranja, proizlazi da postoji obaveza osiguranika - vozača (ovdje tuženog), koji je štetu prouzrokovao upravljajući motornim vozilom pod dejstvom alkohola, da dokaže nepostojanje (izostanak) uzročne veze između alkoholisanosti i nastale štete, kako pravilno zaključuje drugostepeni sud, a ne, kako to tuženi u reviziji pogrešno ukazuje, da je to obaveza tužioca.
Imajući u vidu činjenicu da je tužilac dokazao da je tuženi upravljao vozilom u stanju alkoholisanosti, a da tuženi nije dokazao da ne postoji uzročna veza između njegove alkoholisanosti i štetnog događaja, pravilan je zaključak drugostepenog suda o osnovanosti tužbenog zahtjeva.
Revizija nije u pravu kada smatra da je nepostojanje uzročnosti dokazno time što je u krivičnoj presudi navedeno da je uzrok saobraćajne nezgode nepoštivanje prava prvenstva i nezaustavljanje na znaku "STOP", a ne vožnja pod dejstvom alkohola. Da bi tužilac u ovoj situaciji ostvarivao regresno pravo nije neophodno da osiguranik - vozač bude u prekršajnom ili krivičnom postupku osuđen zbog vožnje pod uticajem alkoholisanosti. Pored toga tuženi je morao dokazati da je iz drugih razloga, a ne alkoholisanosti, propustio da se blagovremeno zaustavi kod znaka obaveznog zaustavljanja.
Iz tog razloga je na osnovu odredbe člana 248. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 58/03, 85/03, 74/05, 63/07 i 49/09 ZPP) valjalo reviziju tuženog odbiti."
(Presuda Vrhovnog suda Republike Srpske, Rev 620/2011(1) od 24.1.2012. godine)
Zakon o osiguranju imovine i lica
član 70 stav 3
Ukoliko vozač štetu prouzrokuje upravljajući motornim vozilom pod dejstvom alkohola, a ne dokaže nepostojanje uzročne veze između alkoholisanosti i nastale štete, organizacija za osiguranje koja je naknadila štetu oštećenom licu, a nije bila u obavezi da to učini, ima pravo na regres prema licu odgovornom za štetu za isplaćeni iznos naknade, kamatu i troškove.
Obrazloženje:
"ZOIL, članom 70. stav 3, propisuje da organizacija za osiguranje, koja je naknadila štetu oštećenom licu, a nije bila u obavezi da to učini ili po zakonu ili po Ugovoru o osiguranju od autoodgovornosti, ima pravo na regres prema licu odgovornom za štetu za isplaćeni iznos naknade, kamatu i troškove.
ZORSR preuzet na osnovu odredbe člana 12. Ustavnog zakona za provođenje Ustava Republike Srpske ("Sl. glasnik RS", broj 21/92), a koji je bio na snazi u vrijeme nastanka štetnog događaja, u članu 164. stav 1. propisuje: "vozač ne smije da upravlja vozilom u saobraćaju na putevima j počne da upravlja vozilom, ako je pod dejstvom alkohola". U stavu 2. ovog člana propisano je: "smatraće se da je pod dejstvom alkohola lice za koje se analizom krvi ili krvi i urina ih drugom metodom mjerenja, utvrdi da sadržina alkohola u krvi iznosi više od 0,5 g/kg".
Iz ove odredbe proizlazi da je vozač u alkoholisanom stanju iznad 0.5 promila nesposoban da bezbjedno upravlja motornim vozilom: zato mu je zabranjeno da pod dejstvom alkohola počne da upravlja motornim vozilom. Time je ustanovljena zakonska pretpostavka da lice pod uticajem alkohola, iznad zakonom dozvoljenog minimuma, nije sposobno da bezbjedno upravlja motornim vozilom i da je zakonska pretpostavka odgovornost vozača za štetu prouzrokovanu upravljanjem motornim vozilom pod dejstvom alkohola.
U konkretnom slučaju je laboratorijskom analizom krvi utvrđeno da je tuženi imao "koncentraciju apsolutnog alkohola" od 0,54 promila. Okolnost, da je ljekar vještak V. dr B. dala slično mišljenje da se ocjena stepena alkoholisanosti ne može dati jer "nije dostavljen uzorak urina" i jer je, u međuvremenu, "ispitanik primio infuzionu otopinu", ne utiče na utvrđeni procenat alkoholisanosti.
(...)
Osnovna dilema sastoji se u pitanju da li činjenica da je vozilom u trenutku saobraćajne nezgode upravljalo lice kod koga je utvrđen veći promil alkoholisanosti od dozvoljenog u svakom slučaju isključuje pokriće iz osnova osiguranja ili isključenje nastupa samo ako se dokaže da je šteta nastupila iz uzroka koji nisu u vezi sa alkoholisanošću.
Upravljanje motornim vozilom pod dejstvom alkohola iznad zakonom propisanog minimuma je ustanovljeno radi bezbjednosti učesnika u saobraćaju, kao i radi bezbjednosti trećih lica koja zbog toga mogu pretrpjeti štetu.
Na osnovu izloženog, a imajući u vidu navedene zakonske propise i opšte uslove osiguranja, proizlazi da postoji obaveza osiguranika - vozača (ovdje tuženog), koji je štetu prouzrokovao upravljajući motornim vozilom pod dejstvom alkohola, da dokaže nepostojanje (izostanak) uzročne veze između alkoholisanosti i nastale štete, kako pravilno zaključuje drugostepeni sud, a ne, kako to tuženi u reviziji pogrešno ukazuje, da je to obaveza tužioca.
Imajući u vidu činjenicu da je tužilac dokazao da je tuženi upravljao vozilom u stanju alkoholisanosti, a da tuženi nije dokazao da ne postoji uzročna veza između njegove alkoholisanosti i štetnog događaja, pravilan je zaključak drugostepenog suda o osnovanosti tužbenog zahtjeva.
Revizija nije u pravu kada smatra da je nepostojanje uzročnosti dokazno time što je u krivičnoj presudi navedeno da je uzrok saobraćajne nezgode nepoštivanje prava prvenstva i nezaustavljanje na znaku "STOP", a ne vožnja pod dejstvom alkohola. Da bi tužilac u ovoj situaciji ostvarivao regresno pravo nije neophodno da osiguranik - vozač bude u prekršajnom ili krivičnom postupku osuđen zbog vožnje pod uticajem alkoholisanosti. Pored toga tuženi je morao dokazati da je iz drugih razloga, a ne alkoholisanosti, propustio da se blagovremeno zaustavi kod znaka obaveznog zaustavljanja.
Iz tog razloga je na osnovu odredbe člana 248. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 58/03, 85/03, 74/05, 63/07 i 49/09 ZPP) valjalo reviziju tuženog odbiti."
(Presuda Vrhovnog suda Republike Srpske, Rev 620/2011(1) od 24.1.2012. godine)